Биологија Наставни материјал за период од 2. до 6. новембра

новембар 7, 2020

РАЗВОЈ И СУКЦЕСИЈЕ ЕКОСИСТЕМА

Кружење супстанце и протицање енергије се непрекидно одвијају у екосистему.
Екосистем je, наравно, отворен систем, тј. известна количина енергије и материје може да уђе у екосистем и да га напусти. 

Кружење супстанце у екосистему се одвија преко ланаца исхране. Што се тиче преноса енергије најпре морамо знати да је основни извор енергије Сунце. Сунчеву (светлосну) енергију током процеса фотоситензе упијају аутотрофи и претварају је у хемијску енергију уграђену у храну коју су произвели (шећере). У оквиру ланаца исране ова енергија се преноси са једног нивоа на други а део енергије напушта сваког члана екосистема путем опуштања топлоте из тела. На нивоу разлагача енергија напушта систем. 

Кружење воде

На планети Земљи вода постоји у три агрегатна стања – течно, чврсно и гасовито. Вода доспева на површину тла и у водене токове у форми падавина. Са водених површина и копна вода испарава у горње слојеве атмосфере у облику водене паре. Ту се хлади, кондензује и поново се враћа у течном облику на површину Земље. 

Вода у живим бићима 

Код биљке се одвијају два значајна процеса – фотосинтеза и транспирација. Током фотосинтезе биљка упија воду са минералним материјама из подлоге са снажним кореновим системом. Вода се транспортује кроз биљку, долази до листова где се део воде троши током фотосинтезе а део се ослобађа у виду водене паре током процеса транспирације (врши се кроз стоме тј. ситне отворе на наличју биљке). Биљке регулишу количину ослобођене воде преко стоминих ћелија отварачица и ћелија затварачица. 

Животиње пију воду и захваљујући томе обављају метаболичке потребе. Из организма воду избацују знојењем, излучивањем или дисањем. 

Кружење угљеника

Угљеник се у атмосфери налази у форми гаса угљен-ди-оксида али само у количини од 0,04%. Фотосинтетички организми га користе током процеса фотосинтезе и од њега стварају органске материје. Приликом издисаја а пре свега ћелијског дисања, ослобађа се угљен-ди-оксид.
Велике резерве угља и нафте представљају заробљен угљеник. Сагоревањем фосилних горива долази до ослобађања угљен-ди-оксида у атмосферу што повећава његову количину и доводи до загађења ваздуха. Угљен-ди.оксид се ослобађа и приликом вулканских ерупција.
Сва жива бића дишу и избацују угљен-ди-оксид. Извесна количина угљеника налази се у телу животиња које бива разложено након њихове смрти па угеник из органске супстанце прелази у нероганска једињења. 

Кружење азота у природи

Азот је присутан у ваздуху 78%. Биљкама је неопходан за синтезу протеина и нуклеинских киселина али оне не могу да усвоје атмосферски азот. Помоћ добијају од групе бактерија азотофиксатора који могу да фиксирају (везују) азот. Оне се развијају на кореновом систему легуминоза (биљке из породица лептирњача – детелина, пасуљ…). Ове бактерије азот из ваздуха претварају у нитрате које биљка може да користи и да од њих синтетише протеине и нуклеинске киселине. Везивање азота на овај начин назива се азотофиксација.
Азот у форми амонијака доспева до земљишта преко излучевина животиња и у том облику биљке могу да га користе. 

Приликом распадања преминулих организама, такође, се ослобађа извесна количина азота. 

Приликом невремена у горњим слојевима атмосфере долази до електричног пражњења и та ослобођења енергија омогућава спајање азота и кисеоника при чему настају оксиди који се растварају у капи воде формирајући азотну киселину која даље може да се користи у синтези органских једињења. 

Сукцесије екосистема

Сукцесије екосистема су промене које се дешавају на једном станишти кроз дужи временски период, односно, смене једног екосистема другим током дужег временског периода.
Стадијуми сукцесиије су следећи:

1. биолошки празан простор – може бити узрокован страдањем флоре и фауне у пожару, на пример

2. пионирске животне заједнице – једноставнији организми попут лишајева и маховина

3. прелазни стадијуми – надовезује се на претходни; током њега јављају се појединачне зељасте биљке чији се број повећава и јављају се нове врсте а потом и жбунасте форме и младо дрвеће

4. климакс – заједница усклађена са климатским условима, настала је када су се успоставили циклуси кружења материје и процеса енергије

Као типичан пример сукуцесија можемо узети језерски или барски екосистем.
Језеро је насељено биљним и животињским врстама адекватно прилагођеним. Међутим, вода се временом смањује а на дну језера се таложе угинули организми па се дно све више издиже. Полако почињу да се јављају зељасте биљке у приобалном делу (трска, шевар, траве оштрице). Кроз низ година потпуно нестаје вода и долази до зарастања површине језера. Прво се јављају врсте карактеристичне за ливадске заједнице а потом дрвенасте и жбунасте форме влажних шума. 

Што се тиче бара, сукцесија се обично одвија кроз следеће стадијуме: бара, замочварени терен а када нестане воде јављају се и ниске дрвенасте биљке тј. полако почиње да се формира шума.

Код вештачких акумулације (језера) јавља се процес убрзане суксеције. На оваковом терену долази до промена климатских услова и смене животних заједница. Таложењем остатака оранизама али и материјала из речних токова дно језера све више расте и временом долази до замочварења или још драстичнијих промена. 

Повезане вести